Teodora i njen muž doneli su hrabru odluku da se vrate svojim korenima i presele u Srbiju, zajedno sa svoje troje dece.
Dobili još dvoje dece koja su rođena ne u bolnici već kod kuće, u Kraljevu.
Teodora je rođena u selu Badovinci na Drini, u opštini Bogatić, gde je i završila osnovnu školu. Srednju školu je upisala u Beogradu, ali je četvrtu godinu srednje škole završila u Čikagu gde se, kada je imala 17 godina, preselila sa porodicom. Tamo je upoznala i supruga Nemanju.
- Dete sam sa sela, ali svi nas nekako uvek uče da je jedini put iz sela. Malo je teže to pogrešno učenje ispraviti kako bi se ljudi vratili na selo. Putokazi su okrenuti i treba se vratiti - započinje Teodora svoju priču za Youtube kanal "Povratak na selo".
Teodora i Nemanja su se upoznali 2013. godine, a 2015. dobijaju prvog sina. Živeli su u Americi, ali je Teodora često osećala nostalgiju za Srbijom.
- Uvek sam nekako vukla na tu stranu. Ne znam, nisam se pronašla u Americi. U Beogradu, iako nije selo, sam se, za razliku od SAD, osećala prihvaćeno. Bilo mi je teško da se naviknem na taj mentalitet u SAD. Sve je nekako natraške u odnosu na život ovde. I uvek sam vukla na tu stranu i verovala da ćemo se vratiti, pogotovo kad su se deca rodila - priča ona.
Kaže da su deca kao deca sve više počela da zapitkuju "gde su baba i deda, gde je rodbina, šta je srpski, šta je to stric..."
- I tokom korone smo presekli i doneli odluku da spakujemo kofere i dođemo ovde - priča ona.
Ova porodica se vratila u Srbiju 2020. godine. Živeli su jedno vreme u Kraljevu, a onda su kupili staru, planinsku kuću u mestu Kamenica kod Kraljeva, u blizini reke. Bila je u lošem stanju, trebalo im je tri godine da je srede i nedavno su se konačno preselili.
Porodila se u kući
Teodora kaže da je kada se vratila u Srbiji priželjkivala porođaj kod kuće, ali nije bila 100 odsto sigurna u to, jer je, pre toga troje dece rodila u porodilištu.
- Raspitivala sam se i saznala za jednu babicu koja prisustvuje porođaju kod kuće, koja je iz Beograda. Bila sam u kontaktu sa njom, ali porođaj je bio tako brz da ona nije stigla da dođe iz Beograda na porođaj, ali, eto, sve se završilo, hvala bogu, kako treba - priča ona.
Sada je to ta sloboda, priča Teodora koja uživa u tome što imaju veliko dvorište, travu i drveće i ne mora da gubi po sat vremena dok spremi decu i dovede ih do nekog parkića:
- Ujutru, čim ustanemo deca odmah idu napolje, odmah trče, skaču... Tu su i životinje, tu je sve ono što njima treba da budu u dodiru sa prirodom.
Ljudi se plaše osude
Teodora kaže i da misli da mnogi ljudi u inostranstvu žele da se vrate u Srbiju, ali se plaše osude okoline koja bi to mogla da shvati kao poraz.
- Tamo sam bila okružena ljudima koji možda i nisu srećni, ali smatraju da je SAD njihova šansa za neku sreću. Svi nam serviraju da je ta obećana zemlja i onda ljudi uglavnom nemaju hrabrosti da se vrate, da prihvate taj, nazovi, poraz. A ja mislim da je najvažnije samo da osluškujemo sebe.
Selo nije za svakoga, smatra Teodora, ali za nju i njenu porodicu, posebno decu, to je, kaže pravo rešenje.
- Kao nekome ko ima petoro dece meni je prioritet dvorište, da deca mogu bezbrižno da trče ovde dok ja spremam ručak i radim kućne poslove. To je u malom stanu neprihvatljivo. Dok sredimo dnevnu sobu, sve ostale su već u haosu... A nije moja priroda nije takva da budem u zatvorenom prostoru. Mislim da treba da se povežemo sa prirodom i da nema ništa lepše od ovog zelenila. Sad, kad ustanem iz kreveta, otvaram prozor, odmah je tu drvo, brdo, pogled koji želim da vidim - kaže ona.
IZVOR: 24SEDAM I FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN