Uspostavljanje kontakta očima sa nekim ima iznenađujuće moćan skriveni efekat. Ipak, naučnici su utvrdili da je kontakt „oči u oči“ izuzetno retka pojava tokom susreta i razgovora.

Pošto očima možemo da kažemo mnogo o sebi tokom razgovora, naučnici su postavili pitanje o tome – da li treba da uspostavimo direktan kontakt očima jedni sa drugima, ili je za komunikaciju dovoljno samo gledanje u lice?

Istraživači u Kanadi su otkrili da se ljudi u razgovoru retko međusobno direktno gledaju.

Kontakt „oči u oči“ još je ređi, ali on može da predvidi da će učesnik u razgovoru tada češće pratiti pogled druge osobe, sve dok razgovor teče.

Uzajamno gledanje je jedno od najosnovnijih neverbalnih komunikacijskih ponašanja, ali nije dobro proučeno, objašnjava tim, a naučnici dodaju da je to delimično zbog toga što je ranije dostupna mobilna tehnologija za praćenje očiju imala ograničeno merenje pokreta očiju tokom interakcija u realnom životu.

„Ova studija je jedna od prvih koja pokazuje učestalost gledanja oči u oči tokom interakcija u stvarnom životu“, kaže prva autorka studije Florens Mejrend, eksperimentalni psiholog sa Univerziteta „Makgil“ u Kanadi.

„Otkrili smo da je, iznenađujuće, direktan kontakt oči u oči bio prilično redak tokom interakcija, ali da je značajan za društvenu dinamiku. Čini se da je vreme tokom kojeg smo u kontaktu oči u oči, čak i na nekoliko sekundi, važan prediktivni faktor za naknadno društveno ponašanje“, navodi se u studiji.

Mejrendova i njene kolege posmatrale su obrasce gledanja u oči tokom razgovora licem u lice između 15 parova stranaca, sačinjenih od 25 žena i pet muškaraca. Svi učesnici u eksperimentu imali su između 18 i 24 godine.

Parove koji su vodili razgovore pratila je kamera koja je snimala njihovo vidno polje. Istraživači su tako zabeležili koliko često su učesnici gledali jedni druge u usta i oči.

Istraživači su, dalje, beležili pravac pogleda svakog pojedinca kao reakciju na lice njihovog partnera. Tokom interakcije, svaki učesnik je više skretao pogled nego što je gledao direktno u lice svog partnera.

Kada bi se pogledali u lice, uglavnom su gledali u usta i predele oko očiju, i retko su ulazili u međusobni direktan kontakt oči u oči. Međusobno gledanje oči u usta bilo je najčešće.

Prethodna istraživanja pokazuju da je kontakt očima važan u komunikaciji, tako da je ovo bilo iznenađenje, a ponašanje pogleda je u suprotnosti sa drugim studijama u grupama od tri ili četiri osobe.

„Otkrili smo da su učesnici proveli samo oko 12 odsto vremena razgovora u interaktivnom gledanju, što znači da su istovremeno gledali u lice jedno drugom samo 12 procenata trajanja interakcije“, kaže Mejrendova.

„Još što je iznenađujuće, u okviru tih interakcija, učesnici su bili uključeni u međusobni kontakt oči u oči samo 3,5 odsto vremena.

Ali kada su parovi pogledali jedno drugom direktno u oči, zabeležena je veća verovatnoća da će jedan od njih pratiti pogled svog partnera u narednom testu. Naučnici su takođe povezivali međusobne poglede oči u usta sa tendencijom da ispitanici prate pogled svog partnera u drugom eksperimentu.

Važnost konteksta

Količina vremena koje ljudi provedu gledajući jedni druge u oči može biti važna za prenošenje društvenih poruka između njih, kažu istraživači, a različiti obrasci međusobnog gledanja mogu biti korisni za prenošenje određenih poruka u različitim situacijama.

Tim naučnika smatra da bi bilo zanimljivo u budućnosti proučiti kako kontekst razgovora utiče na to kako ljudi gledaju jedni druge u lica.

Veličina uzorka je bila prilično mala, tako da veće studije mogu dati šire rezultate. Druga mogućnost je da dinamika pogleda može biti drugačija kada su ljudi sa prijateljima umesto sa strancima.

„Kontekst društvenih poruka koje se saopštavaju očima ostaje veoma interesantno istraživačko pitanje za budući rad“, zaključuju autori.

Studija je objavljena u časopisu Scientific Reports.

IZVOR: RTS , SCIENCE ALERT, FOTO: PIXABAY

Zašto se baš retko gledamo pravo „oči u oči“