Iako je tokom vremena veliki deo tradicionalne simbolike nakita zaboravljen, nesporno je da je kićenje predstavljalo važan deo narodne nošnje kod mnogih naroda. Nakit nije bio samo ukras – označavao je uzrast, društveni status i versku pripadnost, pokazivao imovinsko stanje, ali je imao i zaštitnu ulogu, jer se verovalo da štiti od zlih sila.

Među najznačajnijim životnim obredima bilo je venčanje, za koje se posebno pripremao takozvani „nakit zaštite“, namenjen pre svega mladi. Takav običaj proistekao je iz verovanja da se mladenci na dan venčanja nalaze u posebnom životnom periodu i da su zbog toga podložniji urocima.

Kako se kitila mlada?

Na dan venčanja mlada je na glavi nosila nevestinsko oglavlje, koje je već narednog dana zamenjivala oglavljem udate žene. Ipak, nevestinsko oglavlje nije odmah odlazilo u zaborav – žena ga je nakon venčanja nosila samo u svečanim prilikama i na proslavama. Tek po rođenju prvog deteta ono se potpuno odlagalo, a od tada je trajno nosila oglavlje udate žene.

Među svim komadima nakita najistaknutije mesto imao je prsten, zbog čega je njegov simbolički značaj sačuvan do danas. Prvi je bio verenički prsten, koji je devojka dobijala na dan prosidbe. Prema propisima Starog zaveta nosio se na domalom prstu, jer se verovalo da iz njega jedna žila vodi pravo do srca. Nakon venčanja zamenjivala ga je burma, koja se nosila do kraja života kao simbol večne ljubavi i odanosti.

Jedna od najpoznatijih vrsta prstenja bio je takozvani medenjak ili stolovat, za koji se verovalo da donosi plodnost u braku. Bio je masivan i izrađivan livenjem bronze ili srebra. Dok je tokom 17. i 18. veka predstavljao simbol vladarskog i društvenog položaja, u 19. veku važio je za skupocen venčani prsten.

Pored oglavlja i prstena, mlada je nosila i raskošan nakit oko vrata i na grudima, najčešće niske od dukata i novca. One nisu bile samo ukras, već i pokazatelj ekonomske moći mladine porodice, jer su predstavljale deo miraza koji je otac, u skladu sa svojim mogućnostima, pripremao za ćerku.

Nakit je bio važan i posle venčanja

Nakon svadbe, glavni ukras na glavi udate žene bila je girlanda – venac sa karakterističnim naušnicama koji se nosio preko čela. Nosile su ga žene svih društvenih slojeva, a razlika se ogledala u kvalitetu materijala od kog je bio izrađen. Zbog težine, naušnice nisu bile zakačene direktno za uši, već su filigranskom žicom, niskama bisera ili trakama od skupocene tkanine bile pričvršćene za ostatak venca.

Žene su nosile i masivne elipsoidne narukvice, poznate kao belenzuci. Njihov središnji deo izrađivan je od četvorostruko uvijene žice čiji su se krajevi spajali kod kopče. Ovaj nakit preuzet je iz vizantijske kulture, a može se videti i danas. Posebno je zastupljen na području Bosne i Hercegovine, gde su sarajevski majstori nadaleko poznati po njihovoj izradi. Najčešće se ručno izrađuju od srebra, dok je kopča zlatna i ukrašena raznobojnim kristalima i dragim kamenjem.

Svaki kraj imao je svoj stil

Različita geografska područja razvila su i sopstvene običaje kada je reč o izradi i nošenju nakita.

U Panoniji je dominirao glomazan nakit, često ukrašen raznobojnim detaljima u belim, crvenim, zlatnim i srebrnim tonovima, dok su posebno bile zastupljene ogrlice od staklenih perli.

S druge strane, u moravskoj, dinarskoj i jadranskoj oblasti preovlađivao je metalni nakit izrađen tehnikama livenja, presovanja, iskucavanja i filigrana. Sve do početka 20. veka bile su poznate zlatarske radionice u kojima je nastajao filigranski nakit, među kojima su se posebno izdvajale radionice u Pirotu, Leskovcu, Užicu i Kotoru.

IZVOR: 24SEDAM I FOTO: CHAT GPT

Na starim srpskim svadbama ništa nije bilo slučajno: Znate li šta su girlanda, belenzuk i stolovat?