Lazar Aleksić svojim primerom pokazuje da je sve moguće, ako imate želju i ako vredno radite. Nakon sedam godina pauze vratio se profesionalnom sportu i to u pobedničkom stilu – osvojio je zlatnu medalju na Turniru u Mičigenu. Pritom je i proglašen za najboljeg džudistu na turniru, jer je dobio tri borbe sa maksimalnim brojem poena.

Lazar kaže da će se džudom baviti do kraja života, i želja mu je da u Čikagu osnuje džudo klub, kako bi mladima mogao da prenese sve znanje i iskustvo koje je stekao kao profesionalni sportista.

Sve čestitke pre svega, jesu li se slegli utisci, svakako veliki uspeh kao vetar u leđa?

Za mene je turnir Great Lakes Michigan pre svega novi početak. Jer ja punih sedam godina nisam ni obukao kimono. Iako sam se 16 godina bavio džudom, i bio reprezentativac Srbije, kada sam došao u Ameriku, prestao sam sa profesionalnim sportom. Otvorio sam sa prijateljima restoran More Than Pasta, bavio sam se egzistencijalnim aspektom života, ali očigledno, bez džudoa se ne može. Počeo sam ponovo sa treninzima, u klubu koji se bavi japanskim veštinama. Tako je ovaj turnir bio prekretnica, i, pokazalo se kao pravi potez. Osvojio sam zlatnu medalju u svojoj kategoriji, do 81 kilograma. To je kategorija seniora, i svi imaju crni pojas. Uz to, pošto sam dobio moje protivnike maksimalnim brojem poena, i sve tri borbe dobio sam bacanjem protivnika na leđa, proglašen sam za najboljeg takmičara turnira, što je izuzetan uspeh.

Lazar kaže da će se džudom baviti do kraja života

To je sada i podstrek za dalje planove, što se profesionalnog sporta tiče?

Planiram da nastavim da treniram, i da se pripremam i za jače turnire, već za narednu godinu, u maju, cilj mi je da učestvujem na Nacionalnom prvenstvu Amerike i Presidents Cup, koji je jedan od najjačih turnira u SAD, ali i mnogim drugim turnirima. Takođe, želja mi je i da otvorim džudo klub ovde u Čikagu, što bi bila i svojevrsna školica sporta, koju bi pohađali i klinci od 5, 6 godina, pa do profesionalnih sportista, kojima bih ja prenosio svoje bogato iskustvo. Jer ja sam se džudom bavio od svoje pete do dvadeset prve godine. Kao član reprezentacije Srbije prošao sam sve kategorije i sve rangove turnira. Znam šta znači kada padneš i kada moraš da ustaneš. Znam koliko sport jača i duh i telo, i da je to jako važno za decu i mlade, ma čime se sutra bavili, priča Lazar Aleksić.

Kako bi izgledala ta škola sporta i budući klub, imate li infrastrukturu i ljudstvo za taj veliki projekat u Čikagu?

U Ameriku sam došao kada sam imao 21 godinu, i prvo sam morao da se posvetim prioritetnim stvarima u tom momentu, da obezbedim egzistenciju. Sada imam 28 godina, i pravi je trenutak da radim i ono što baš volim, što me ispunjava. Krenuo sam ponovo sa ozbiljnim treninzima. Pored svoje profesionalne karijere, kojoj sam se ponovo u potpunosti posvetio, jedan od važnih koraka jeste otvaranje školice sporta i džudo kluba. Svakako da u Čikagu ima prostora za to, ima mnogo dece, koja bi sigurno krenula da se rekreativno bave sportom, baš u tom klubu. Namera mi je da već naredne godine ostvarim taj plan. Ima ljudstva, ima stručnjaka, i to za početak ne bi morala da bude velika sala, važno je da pronađemo teren, da napravimo borilište, ali pre svega prostor gde će deca imati priliku da unaprede svoj rast i razvoj, da nauče šta je disciplina, kroz igru da razvijaju motoriku i jačaju i telo i volju, objašnjava Lazar.

Šta za tebe danas znači džudo?

Definitivno, džudo je način života. Samo oni koji su se bavili profesionalno sportom, znaju šta znači nakon pauze od sedam godina vratiti se u takmičarsku formu. A ja sam to uspeo, voljom, radom, i saznanjem da radim ono što stvarno volim. Moj trener je Japanac, čovek ima 71 godinu, a vitalniji je i aktivniji od ljudi koji su duplo mlađi od njega. E to donosi bavljenje sportom, veštinom, to donosi džudo. Džudo jeste veština i način života, džudo na japanskom znači nežan put. To dovoljno govori kakav je to sport. Bavljenje sportom, konkretno za mene džudom, naučilo me je da budem spremniji za život, za to da naučim i da padam, i da ustajem nakon pada. Da se jača mentalitet, sklop ličnosti, da se razvijaju zdrave navike. Sada sigurno znam, baviću se džudom do kraja života.

Na koji si način sada uklopio bavljenje ugostiteljstvom i sport?

Vodimo restoran u Čikagu, More Than Pasta, moj ortak Darko Trenčev i ja. Restoran postoji već četiri godine. Naš je cilj da omogućimo da se ljudi kroz zdrav odnos prema životu uopšte, i naravno kroz zdravu hranu, osećaju bolje. Da se i putem ishrane vratimo na staze sporta. Spojili smo lepo i korisno. Koristimo mnogo svežih, zdravih namirnica i iz godine u godinu nam se klijenti vraćaju, i uzvraćaju poverenje. Istakao bih da su naša pasta i naš rižoto već par godina zaredom proglašeni za najbolje u Čikagu. To je dovoljan pokazatelj koliko se trudimo da našim klijentima ponudimo visoko kvalitetnu i ukusnu hranu.

Pasta i rižoto iz restorana More than Pasta već nekoliko godina zaredom proglašeni su za najbolje u Čikagu

I eto, sada smo ušli u period da sakupljamo medalje na oba polja, i na sportskom terenu i u ugostiteljstvu, pa, neka se tako i nastavi, ističe Lazar Aleksić.

Lazar Aleksić i Darko Tančev vlasnici restorana More than Pasta u Čikagu

Poruka za mlade, vezano i za sport, ali i za biznis?

Najvažniji su trud, volja i želja. Sve je moguće, kada nešto istinski želite, kada ste spremi da sve date, da pratite svoje srce. Kada nešto radite, važno je da se osećate da ste u tome baš vi, da to osećate iz duše. Da je vaša želja u glavi, u mozgu, kada se osetite da ste to pravi vi, samo pratite taj vaš put, i biće sve kako treba, poručuje Lazar Aleksić.

O ovom momku će se svakako još mnogo čuti, i zlatna medalja na Turniru u Mičigenu je samo pokazatelj da za njega nema granica. Naše je da ga pratimo i podržimo na tom putu, pre svega u nameri da okupi klince u Čikagu i pokaže im sve benefite sporta. Lazar Aleksić pokazuje i na svom primeru kako sport jača i telo i duh. Ostaje nam da mu poželimo sve najbolje, i još mnogo zlatnih medalja, na svim poljima.

PIŠE: SNEŽANA LAZIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Lazar Aleksić iz Čikaga nakon sedam godina pauze vratio se profesionalnom sportu i osvojio zlato na džudo turniru u Mičigenu