Renesansa koja je počela povratkom Željka Obradovića u Partizan 2021. godine, nakon skoro tri decenije, delovala je kao početak novog zlatnog doba crno-belih.

Najtrofejniji evropski trener vratio se u klub sa jasnom namerom – da gradi sistem, identitet i kulturu koji traju duže od jedne sezone. Danas, gotovo pet godina kasnije, ta epoha dobija neočekivani epilog.

Prva sezona bila je temeljenje projekta: vraćanje discipline, profesionalizma i prepoznatljive igre. Druga sezona donela je eksploziju. Partizan je povratkom u Evroligu i istorijskim usponom u sezoni 2022/23 postao evropski fenomen. Rekordi posećenosti padali su iz nedelje u nedelju, a četvrtfinalna serija protiv Real Madrida ušla je u košarkaški folklor. Usledila je kruna – Aba liga 2023, prvi veliki trofej posle deset godina.

Treća godina donela je turbulencije, ali i potvrdu pravca. Obradović je 2024. produžio ugovor, naglasivši da je Partizan „njegov klub, njegov grad, njegova ljubav”. Sezona 2024/25 bila je vreme velike rekonstrukcije, a kraj je ipak stigao sa dva trofeja – Superligom Srbije i Aba ligom 2025, što je dodatno učvrstilo status kluba kao regionalnog lidera.

Ulazak u 2025/26 obećavao je kontinuitet: trogodišnja Evroliga licenca, stabilan budžet i dolasci zvučnih pojačanja. Međutim, slab skor 4–9 i sve vidljiviji pad energije i autoriteta doveli su do preokreta. Poraz od Panathinaikosa bio je prelomna tačka. Obradović je ponudio ostavku, a posle kratke drame – klub i trener su se zvanično razišli.

Tako je završeno jedno od najintenzivnijih poglavlja u modernoj istoriji Partizana. Pred crno-belima je sada jedno ključno pitanje: ko može da nasledi viziju koja je ponovo vratila klub na evropsku mapu?

IZVOR: CHICAGO DESAVANJA , FOTO: PRINTSCREEN

Kraj jedne ere: Zašto odlazak Željka Obradovića menja sudbinu Partizana?