Put ka Americi počinje u Nišu, nastavlja se na koledžu, a kulminira trenerskom karijerom u Čikagu. “Tenis me je naučio borbi, ali humanost mi daje smisao.”

Humanitarni turnir za zdraviju Srbiju: Na terenu za decu iz Loznice i Bogatića

Nedavno je na teniskim terenima Univerziteta Ilinoisa u Čikagu održan teniski turnir koji je spojio sport, zajedništvo i humanost. Turnir, koji je okupio oko 40 učesnika svih uzrasta, bio je više od takmičenja – bio je to poziv na solidarnost. Glavni organizatori, Jovan Parlić, trener univerzitetskog tima UIC, i Serbian American Medical Association (SAMA), prikupili su više od $15.000 za kupovinu medicinske opreme za domove zdravlja u Loznici i Bogatiću.

"Turnir je protekao fenomenalno – svi su imali priliku da odigraju najmanje tri seta, a organizovan je i juniorski turnir za najmlađe. Prezadovoljan sam odzivom i još više ispunjen činjenicom da smo prevazišli očekivanja." - ističe Parlić.

Ujedinjenje sporta i humanosti za decu sa ruralnog područja u Srbiji

"Voleo bih da humanitarni turnir u Čikagu postane godišnja manifestacija. Naša zajednica ovde ima potencijal da menja stvari – ne samo na terenu, već i van njega."

Od Radničkog do Univerziteta u Ilinoisu: Put teniskog sanjara — Iz Niša do Univerziteta u Ilinoisu: Jovan Parlić; Foto: Privatna arhiva

Priča Jovana Parlića nije samo o tenisu – to je priča o upornosti, porodici, humanosti i snovima koji prelaze okeane. Njegova inicijativa da kroz sport pomogne najugroženijima pokazuje koliko jedan čovek, uz podršku zajednice, može da promeni svet. Bar onaj deo sveta koji mu je u srcu – Srbiju.

Od Radničkog do Univerziteta u Ilinoisu: Put teniskog sanjara

Jovan Parlić rođen je u Nišu, a prve teniske korake napravio je u klubu Radnički. Put ga je, kako sam kaže, odveo ka Americi kada je kao šesnaestogodišnjak sa porodicom preselio u Majami nakon dobijanja zelene karte.

"Još kao tinejdžer znao sam da želim da studiram u Americi. Prvi put sam to osetio na turniru Orange Bowl 2008. godine. Energija ljudi me je inspirisala da verujem da je sve moguće." - priseća se Jovan.

Presudnu ulogu u njegovoj odluci da ode na koledž imao je trener Nikola Kostić koji mu je, kako kaže, dao najvažniji savet u životu: "Rekao mi je: ‘Moraš na koledž.’ Verovao je u mene i pokazao mi put koji je i sam kasnije sledio."

Teški počeci i snaga porodice

Preseljenje cele porodice u Ameriku donelo je brojne izazove, ali i vredne životne lekcije. Parlić se priseća teških dana prilagođavanja, kao i anegdota koje su oblikovale njegovu snagu: "Prve godine u Americi bile su izuzetno teške, kako za mene i mog brata, tako i za naše roditelje“, priseća se. "Oni su ostavili ceo svoj dotadašnji život u Srbiji i sa dva dečaka krenuli u nepoznato, na drugi kontinent."

U porodici su postojali trenuci kada su ozbiljno razmišljali o povratku u domovinu. "Finansijski izazovi, kao i poteškoće u prilagođavanju potpuno novom načinu života, dovodili su nas u sumnju da li smo doneli pravu odluku." - iskreno priznaje.

Ipak, kako kaže, imali su sreću da u tim presudnim trenucima upoznaju ljude velikog srca. "Zahvaljujući tenisu, naša porodica je imala priliku da sretne divne i nesebične ljude, koji su nam pomogli kada nam je to najviše trebalo.“

Posebno pamti jedan težak period: "Nakon prve godine u Americi, tokom letnjeg raspusta u Srbiji, razboleo sam se i završio u bolnici sa meningitisom. Ležao sam nedeljama, i zbog toga smo zakasnili sa povratkom u Ameriku i promašili početak školske godine.“

Situaciju je dodatno otežavalo to što roditelji nisu odmah mogli da se vrate sa njima. "Morali su da završe neke važne obaveze u Srbiji, a nas su dočekali i privremeno prihvatili članovi porodice Salazar, ljudi koji su nas tada praktično primili kao svoju decu. Moj brat i ja smo kod njih proveli nekoliko meseci dok se roditelji nisu vratili na Floridu.“

Ne zaboravlja ni nesebičnost sunarodnika na američkom tlu. "Tih prvih šest meseci u Americi boravili smo na plantaži palmi u Homesteadu, kod čika Žike Krstića, prijatelja naše bake. Bez njegove pomoći, ne znam kako bismo prebrodili taj početak.“

“Te godine su bile ispunjene izazovima, ali danas, kada se osvrnem, verujem da nas je Bog vodio i čuvao. Sam ne znam kako smo uspeli da izdržimo i opstali kao porodica“, kaže s osmehom, ali i vidnom emocijom. Naglašava da je mnogo teže preseliti se sa porodicom nego sam otići na studije. "Kada ideš sam, nosiš odgovornost samo za sebe. Ali kada seliš ceo svoj svet, osećaš i težinu brige za one koje najviše voliš."

Iako se danas u Americi oseća kao kod kuće, jedno mu uvek nedostaje. "Iz Srbije mi najviše fale porodična okupljanja, mirisi i ukusi mog detinjstva i, naravno, prijatelji iz Niša. Takve stvari se ne zaboravljaju."

Od igrača do trenera – prelomni trenutak karijere

Na Univerzitetu u Arkanzasu Jovan je ostvario značajne sportske uspehe, među kojima posebno izdvaja pobedu nad Univerzitetom Floride.

"Pobedili smo iako smo bili autsajderi. Taj trenutak nikada neću zaboraviti. To je bio ogroman izazov jer ih je tada vodio legendarni Bryan Shelton, otac današnjeg svetskog tenisera Bena Sheltona. Taj meč je za mene bio više od rezultata — bio je potvrda da je sve moguće kada postoji timska energija.”

Uprkos snovima o profesionalnoj karijeri, Jovan se okrenuo trenerskom pozivu, što se pokazalo kao pravi izbor. "Kao i većina mladih tenisera, i ja sam maštao o profesionalnoj karijeri. Ali u jednom trenutku morao sam sebi da priznam — biće teško probiti se do nivoa na kom bih mogao da živim isključivo od tenisa.“ - kaže Jovan iskreno.

"Zahvaljujući stipendiji i sjajnim mentorima shvatio sam da želim da ostanem u sportu kao trener. Danas mogu da kažem da taj poziv volim podjednako kao što sam voleo da igram."

Jovan Parlić, jedan od glavnih trenera sa Balkana u američkom koledž sportu; Foto: Privatna arhiva

Iskustvo u čuvenoj IMG akademiji: Lekcije od najboljih

Nakon što je završio master studije i stekao prve trenerske veštine uz mentora Andyja Jacksona, život ga je odveo na prestižno mesto — čuvenu IMG tenisku akademiju na Floridi, gde su stasavali brojni svetski šampioni.

"Na IMG Bollettieri teniskoj akademiji sam shvatio da je trenerski poziv moja misija. Uz mentora Andyja Jacksona, zavoleo sam svaki aspekt tog posla."

Dolazak u IMG akademiju bio je, kako kaže, novo poglavlje puno izazova, ali i prilika za ogroman rast. "IMG je bio pravo čudo — mesto gde se svakog dana susreću neverovatni talenti, znanje i posvećenost. Moj dan je počinjao u šest ujutru i završavao se tek uveče, oko osam. Ipak, čak ni tada nisam odmarao – tokom pauza sam trenirao s profesionalcima koji su boravili u kampusu. Imao sam tu sreću da skoro svakodnevno igram sa igračima iz top 100. Bile su to neformalne sesije, ali za mene neprocenjive.“

Kako ističe, upravo ti trenuci su mu pomogli da uđe u svet vrhunskog sporta ne samo kroz tehniku i taktiku, već i kroz psihologiju velikih šampiona. "Rad u takvom okruženju me je oblikovao kao trenera. Video sam izbliza šta znači disciplina, mentalna snaga i svakodnevna posvećenost cilju. To iskustvo me je učvrstilo u uverenju da sam na pravom putu."

Kako je srpski pristup pomogao osvajanju vrha

Posebno značajan trenutak u njegovoj trenerskoj karijeri bio je rad sa tada mladom teniserkom Whitney Osuigwe, koja je izuzetno brzo napredovala – od 200. mesta do prve pozicije na juniorskoj svetskoj rang-listi. "Jedan od prvih ljudi koji mi je prišao i pružio ruku kada sam stigao na IMG bio je Desmond Osuigwe, Whitneyin otac. Postali smo prijatelji, i vremenom mi je sve više poveravao rad sa njom.“ - priseća se.

Uloga koju je preuzeo bila je delikatna – postati dodatni glas pored oca-trenera, što je često izazov u razvoju mladih sportista. Ipak, njihova saradnja je, kako kaže, „kliknula“. "Trenirali smo svakodnevno, posvećeno i sa jasnim ciljem. Postao sam njen oslonac na terenu – druga perspektiva koju je, izgleda, u tom trenutku baš tražila."

Upravo u tom periodu, Whitney je postala svetski broj 1 u juniorskoj konkurenciji i osvojila juniorski Roland Garros. "Van terena tiha i povučena, na terenu je prava ratnica. Mislim da joj je moj srpski mentalitet – intenzitet, borbenost, strast – tada posebno prijao.“ - kaže sa osmehom.

Ipak, skromno ističe: "Sav kredit za njen uspeh pripada njenom ocu. Ja sam samo imao sreću da budem deo tog posebnog poglavlja."

Jovan Parlić, tenis kao most između Amerike i Srbije; Foto: Privatna arhiva

Sopstveni tim i ostvarenje sna u Čikagu

Nakon godina rada u vrhunskim teniskim sredinama, leto 2023. donelo je prekretnicu u njegovoj karijeri — postao je glavni trener muškog univerzitetskog tima na University of Illinois Chicago (UIC).

"O ovakvom pozivu sam oduvek sanjao. Želeo sam da vodim svoj tim, i kada se ukazala prilika na UIC-u, znao sam da je to korak koji želim da napravim — i profesionalno i lično, jer me je doveo bliže bratu koji živi u Čikagu.“ - ističe on.

Na poziciji glavnog trenera vodi tim od deset igrača iz različitih krajeva sveta. Osim rada na terenu, preuzeo je i brojne odgovornosti koje dolaze sa vođenjem celog programa: od budžeta i administracije, do odnosa s donatorima i strateške regrutacije novih talenata.

"Posao glavnog trenera je kompleksan — nije reč samo o treninzima. Svaki igrač dobija svoj razvojni plan, jer mi je cilj da iz svakog izvučemo maksimum. Verujem u ono što gradimo ovde i ponosan sam na tim.“ - kaže Jovan Parlić.

Pod njegovim vođstvom, univerzitetski tim beleži najbolje rezultate u istoriji svog postojanja, a entuzijazam mu ne manjka. "U ovom poslu nema garancija — treneri znaju da o njihovoj sudbini ponekad odlučuju ljudi van terena. Ali ja sam sada potpuno posvećen narednoj sezoni. Uživam u svakom danu i zahvalan sam na poverenju koje mi je ukazano." - zaključuje.

Iskren savet mladima: “Motivacija i rad su ključ uspeha u Americi"

Kada danas razgovara sa mladima koji planiraju da odu u Ameriku, njegov savet je jasan i direktan.

"Ključno je da imate ogromnu, gotovo nemerljivu motivaciju da uspete, i da budete spremni da radite — doslovno ceo dan, svaki dan. Sećam se prvog dana u Americi kada mi je pokojni Žika Krstić rekao: ‘Ako si lenj, najbolje ti je da se odmah vratiš za Srbiju.’ Bio je potpuno u pravu.“ - priseća se on.

Dodaje da Amerika nije laka zemlja, već sistem koji zahteva istrajnost i posvećenost.

"Amerika gazi sve pred sobom ako niste spremni, ali istovremeno nagrađuje rad, znanje i istrajnost. Danas sam jedan od retkih glavnih trenera sa Balkana u američkom koledž sportu, i jedini koji vodi muški teniski tim. To pokazuje da šansa postoji i da se trud isplati.“

Posebno ističe značaj koledž tenisa kao prilike za mlade sportiste.

“Mladim teniserima poručujem da ne propuste priliku za koledž tenis. Sve je teže probiti se i živeti od tenisa pre 25. godine, a sada pravila dozvoljavaju da igrači igraju profesionalne turnire i zarađuju dok su još u školi, uz vrhunske uslove i obrazovanje. Na kraju, imaju izbor – da li da se posvete tenisu, drugoj profesiji ili životu bilo gde u svetu. To je prava vrednost ovog sistema.“

Njegove reči odišu realnošću, ali i podsticajem za sve one koji sanjaju velike uspehe preko okeana.

PIŠE: ANA VELJKOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Od Niša do Čikaga: Jovan Parlić spaja tenis i humanost