Iako niskotarifne avio-kompanije na prvi pogled nude atraktivne cene karata, kompletna računica često pokazuje drugačiju sliku.

Cena karte predstavlja tek deo ukupnih troškova putovanja, a dodatne stavke mogu znatno povećati konačni iznos.

Kod „low cost“ prevoznika većina usluga se naplaćuje odvojeno – uključujući ručni i čekirani prtljag, obroke tokom leta, kao i izbor sedišta. Osim toga, ovi letovi obično sleću na manje aerodrome, često udaljene od centra grada, što zahteva dodatne troškove za prevoz i produžava ukupno vreme putovanja.

S druge strane, tradicionalne avio-kompanije nude letove do glavnih aerodroma sa razvijenom infrastrukturom i boljom povezanošću sa urbanim zonama. Pored toga, raspored letova je češći, što omogućava veću fleksibilnost u planiranju putovanja.

Važna prednost klasičnih prevoznika ogleda se i u postupku reprotekcije putnika. U slučaju otkazivanja ili kašnjenja leta, putnicima se obezbeđuje zamenski let bez dodatnih troškova, često i preko partnerskih avio-kompanija. Kod niskotarifnih kompanija ti uslovi su znatno nepovoljniji i ograničeniji.

Konačna procena pokazuje da najjeftinija karta nije nužno i najpovoljnija opcija, naročito kada se uzmu u obzir svi aspekti putovanja – udobnost, logistika i bezbednost u vanrednim situacijama.

IZVOR: TANJUG, CHICAGO DESAVANJA , FOTO: PEXELS

Jeftine avionske karte nisu uvek i najpovoljniji izbor – evo zašto