Da li ste ikada uhvatili sebe kako izgovarate „izvini“ jer pada kiša, jer je neko drugi neraspoložen ili zato što je u prostoriji nastala neprijatna tišina? Iako na prvi pogled deluje kao ljubaznost ili visok nivo empatije, psihologija sugeriše da se iza ove navike kriju specifične karakteristike ličnosti i obrasci ponašanja duboko ukorenjeni u prošlosti.

Prema istraživanju koje su sprovele Marta Tejedor i Greg Heilman, preterano izvinjavanje za stvari koje su van vaše kontrole često je rezultat detinjstva obeleženog napetošću, emocionalnom invalidacijom (emotional invalidation) i neprijateljskim porodičnim okruženjem.

Koreni u detinjstvu i „emocionalno skeniranje“

Klinički stručnjaci koji proučavaju toksičnu porodičnu dinamiku često povezuju neprijateljsko okruženje sa specifičnim obrascima ponašanja kod odraslih. Deca koja odrastaju u takvim okolnostima postaju odrasle osobe koje mogu da „pročitaju“ emocionalnu atmosferu u prostoriji za svega nekoliko sekundi.

Nažalost, ovo nije dar, već mehanizam preživljavanja. Zalupana vrata, neprijatna tišina tokom večere, strah i zastrašivanje ključni su faktori za razumevanje zašto neko oseća potrebu da se izvini. Takva deca nauče da veruju da su upravo ona uzrok roditeljske ljutnje, čak i kada to nema nikakve veze sa njima. Kao rezultat, oni rastu bez jasne granice između spoljašnjih problema i ličnog neuspeha.

Hipervigilancija: Telo pamti traumu

Ono što okolina interpretira kao puku učtivost, u stvarnosti je često hypervigilance (preterana opreznost). Telo pamti traumu, naročito onu proživljenu u ranom dobu. Zbog toga deca koja odrastaju u nepredvidivim sredinama razvijaju nervni sistem koji ostaje u stanju visoke pripravnosti dugo nakon što prvobitna pretnja nestane.

Psihološke karakteristike i posledice

Konstantno izvinjavanje često ide ruku pod ruku sa drugim psihološkim osobinama:

Nisko samopouzdanje i anksioznost: Strah od odbacivanja i potreba za validacijom.
Anksiozni stil vezivanja (Anxious attachment style): Osobe sa ovim stilom su izuzetno osetljive na promene u tonu glasa, govoru tela i raspoloženju drugih.

Njihova izvinjenja su zapravo pokušaj da smire napetu situaciju i ublaže tuđe emocije kako bi se sami osećali bezbedno.

Kako prekinuti ciklus?

Psiholozi preporučuju da, bez obzira da li ponašanje potiče od traume ili anksioznosti, zastanete i zapitate se o izvoru problema. Članak koji je objavio Global English Editing ističe moć postavljanja pravih pitanja pre nego što izgovorite „izvini“:

„Da li sam naneo bilo kakvu štetu?“ Ako je odgovor negativan, izvinjenje nije potrebno.
„Da li se izvinjavam da bih nešto rešio ili da bih ublažio sopstvenu anksioznost?“
„Šta bi se desilo ako jednostavno ne bih rekao ništa?“

Razumevanje da niste odgovorni za tuđa osećanja ili spoljašnje okolnosti prvi je korak ka oslobađanju od tereta krivice koji nije vaš. Terapija i rad na sebi mogu pomoći da se nervni sistem vrati u balans, štedeći vašu energiju i novac koji biste inače trošili na saniranje posledica stresa (koji u Americi prosečnu osobu može koštati i preko $2,000 godišnje kroz različite zdravstvene troškove).

IZVOR: EN.AS.COM I FOTO: PEXELS

Zašto se izvinjavate za stvari koje nisu vaša krivica? Psihologija otkriva duboke uzroke ovog ponašanja