Malo je poznato da jedan od omiljenih domaćih filmova nije trebalo ovako da se zove, kao ni da bude sniman na Voždovcu.

Kultni film „Kad porastem biću Kengur“ ima više od 20 godina, a i danas važi za jedan od omiljenih kod domaće publike. Radnja se događa u kladionici na Voždovcu, prateći probleme lokalne grupe prijatelja, koje tumače Gordan Kičić, Sergej Trifunović, Boris Milivojević, Nikola Vujović, Lazar Strugar…

Međutim, najverniji fanovi nisu upoznati da je naziv filma trebao da bude drugačiji, odnosno da je trebao da se zove „Novi Beograd“. Naime, kako su zbog malog budžeta bili finansijski ograničeni, nisu mogli da biraju gde će se snimati, a besplatne prostorije dobili su samo na Voždovcu.

„Prvobitna ideja filma „Kad porastem, biću Kengur“ je bila da se zove „Novi Beograd“, jer se ceo film dešava tamo. Miroslav Momčilović ga je pisao, a on voli Novi Beograd, lokalpatriota je. Međutim, naši centralni objekti su bili na Voždovcu. I sad, kako da se zove Novi Beograd, a zgrade su nam na Voždovcu? To što nam je producent Milko Josifov našao na Voždovcu je sve bilo za džabe i kladionica i sve. Zovem ja Milka i on mi kaže: „Ma, bre, nema nikakvih problema. Nađite vi objekte za džabe na Novom Beogradu i snimaćemo tamo.“ Ja sam bio u fazonu: „Aha, u tome je fora!“, rekao je reditelj Raša Andrić u intervjuu za „Behind The SMC“ i dodao:

„Zvao sam onda Miću, on je bio očajan. Nudio sam mu da na početku piše da je film posvećen Novom Beogradu, da bih se malo oprao, ali nisam ga utešio. Mića je posle snimio film o Novom Beogradu i rešio to. Meni je bilo okej da se snima na Voždovcu, znao sam taj kraj, išao sam dve godine u Dvanaestu. Kladionica u kojoj se dešava radnja je bila frizerski salon, pa je otkupljen da se preuredi u kafić ili je bilo obrnuto, tako nešto. Mi smo uleteli u periodu između dva vlasnika, zamolili ih da odlože radove na mesec dana dok snimimo i pristali su. Takav je posao kinematografija, glavna parola je – snađi se. I to uglavnom pomoću štapa i kanapa.“

Kako bi snimili film, odlučili su da se zaduže kod zelenaša, a zbog toga morali su da ispune očekivanja.

„Mi smo opet radili bez pomoći bilo kakve… bez pomoći države, sve su to bile njegove pare i što je pozajmio od banaka, a kada nije bilo više banaka, onda od zelenaša. I na tom filmu on (Miroslav Momčilović, scenarista) meni prilazi i sve vreme i govori: ‘Moramo da imamo 170.000 gledalaca inače, odoše nam stanovi’. Pošto više nije banka, nego su neku voždovački, mrge kao…“, otkrio je Raša Andrić uz smeh, prenosi Kurir.

IZVOR: NOVA I FOTO: PRINTCSREEN

Film „Kad porastem biću Kengur“ nije trebalo ovako da se zove, niti da se snima na Voždovcu