Postoje priznanja koja se ne dobijaju za jedan uspeh, jednu predstavu ili jedan trenutak. Ona dolaze kao potvrda decenija tokom kojih je neko svoje vreme, znanje, talenat i ljubav nesebično delio sa drugima.

Jedno takvo priznanje stiglo je i Branku Aleksiću, dugogodišnjem članu srpske zajednice u Čikagu, glumcu, muzičaru, zaljubljeniku u poeziju, pozorište i kulturu, koji nije dozvolio da ga gotovo tri decenije života u Americi udalje od jezika i korena iz kojih je potekao.

Kulturno-prosvetna zajednica Srbije dodelila mu je Zlatnu značku, priznanje za nesebičan, predan i dugotrajan rad, kao i stvaralački doprinos širenju kulture.

Njegova priča, međutim, nije počela u Čikagu. Počela je mnogo ranije – uz gitaru, školske predstave i stihove Mike Antića, Ljubivoja Ršumovića, Pere Zupca, Jesenjina, Majakovskog i drugih pesnika. Nastavila se preko Valjeva, Beograda i brojnih scena, sve do Amerike, gde je umetnost ostala sastavni deo njegovog života.

Za portal Chicago Dešavanja Branko govori o Zlatnoj znački, svom umetničkom putu, srpskom pozorištu u Čikagu, očuvanju jezika i kulture u dijaspori, ali i o onome što bi danas poručio mladima.

Za početak, šta predstavlja Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije i koliko Vam znači što ste se našli među dobitnicima?

Kulturno-prosvetna zajednica Srbije dodelila mi je Zlatnu značku za nesebičan, predan i dugotrajan rad, kao i stvaralački doprinos širenju kulture. Nagrada se dodeljuje poslednjih pedeset godina, a svake godine bude nagrađeno po dvadeset dobitnika. Povodom pedesetogodišnjice nagrađeno je pedeset ljudi, a ja sam imao sreću i zadovoljstvo da se nađem među njima.

Vaša ljubav prema umetnosti počela je mnogo pre dolaska u Ameriku. Kako je izgledao taj put i čime se danas bavite?

Sve je počelo još u srednjoj školi. U gimnaziji sam radio u razglasnoj stanici, organizovao večeri poezije i akustične muzike, glumio u školskim predstavama i pozorištu Osa, pevao u gimnazijskom horu i KUD-u Abrašević Valjevo. Svirao sam gitaru, pisao pesme i komponovao muziku za svoje stihove, ali i za stihove pesnika koje sam voleo – Mike Antića, Ljubivoja Ršumovića, Pere Zupca, Jesenjina, Majakovskog, Disa, Duška Trifunovića...

Skoro svake nedelje snimao sam po jednu pesmu za omladinsku emisiju koja se emitovala na Radio Valjevu. Imao sam koncerte u Celju i Makarskoj, kao i u Prištini dok sam bio vojnik.

Kratko vreme profesionalno sam se bavio muzikom, ali sam se brzo umorio i posle koncerta u Celju napravio pauzu od skoro tri godine. Shvatio sam da ne mogu da prodajem ono što volim, da sam amaterska duša i da ono što volim mogu da radim samo u trenutku inspiracije, jer mi jedino tada to što radim dolazi iz duše.

Završio sam Pravni fakultet u Beogradu, zaposlio se, a u umetnosti ostao amater i volonter. Svirajući gitaru u KUD-u Gradac Valjevo, došao sam u Ameriku na mesec dana. Pošto sam imao vizu na šest meseci, ostao sam kako bih malo bolje upoznao ovu zemlju i, eto, ovde sam već skoro trideset godina.

Pored posla, a sada i u penziji, glumim u Srpskom pozorištu Chicago i povremeno u pozorištu Mira Sremčević. Ponekad sa prijateljem Dejanom Glišovićem sviram i pevam na pojedinim kulturnim događajima. Izgleda da je sve to bilo dovoljno da se nađem među pedeset nagrađenih prošle godine.

Kako ste saznali da ste dobitnik i da li ste uspeli da prisustvujete ceremoniji dodele?

Obavestili su me nedelju dana pre dodele nagrade i, pored najbolje volje, nisam uspeo da obezbedim avionsku kartu za odlazak. Nagradu je u moje ime primio moj sin, koji je tada bio u Srbiji.

Nagradu je u Brankovo ime primio njegov sin

Koliko je važno da Srbi u dijaspori sačuvaju svoj jezik i kulturu i kakvu ulogu u tome imaju naše institucije u Čikagu?

Kada moj sin ode u Srbiju, niko ne može da primeti da je na engleskom jeziku završio sve škole u Americi, uključujući i dva fakulteta. Mislim da je jezik osnovno obeležje jednog naroda i da ga treba negovati. Bez korena se nigde ne primaš.

Pozorište ima određenu ulogu u očuvanju srpske kulture, ali verujem da veću ulogu ima Akademija Sveti Sava, srpska škola koja decu uči onome što su neki roditelji propustili da urade. Izuzetno sam ponosan na tu školu.

Rekao bih da naši ljudi sve više shvataju njenu vrednost, jer je interesovanje toliko veliko da su postojale liste čekanja za upis. Zbog toga je škola morala da dogradi nove učionice kako bi primila svu decu.

Šta biste poručili mladim ljudima koji odrastaju ili grade svoj život i karijeru u Americi?

Poruke su nezahvalna stvar, da ne kažem beskorisne. Kada ostariš, mnogo znaš, ali te malo ko sluša, kao što ni mi, kada smo bili mladi, nismo slušali baš sve što su nam stariji pričali, jer smo mislili da sve znamo.

Postoji i to da mi i dalje živimo u svom vremenu, a mladi u ovom sadašnjem, svom vremenu. Ipak, posavetovao bih ih da ne kriju svoje poreklo i da ne dozvole da im novac bude jedini cilj u životu. Treba da pronađu vreme za hobije i osobe koje vole. Jedan je život.

Veoma često u predstavama Branko menja svoj izgled

Šta je sledeće? Hoće li publika u Čikagu uskoro imati priliku da Vas vidi i u novim pozorišnim projektima?

Pozorište u Skokieju, u kojem smo igrali većinu predstava, prodato je, pa smo u potrazi za novim prostorom. Plan je bio da u oktobru izađemo sa predstavom „Priče iz parka 2“, prema originalnom scenariju našeg reditelja Milana Andrijanića.

U martu je trebalo prvi put da se oprobam kao reditelj. Moj dobar prijatelj, šabački glumac i reditelj Ivan Tomašević, dozvolio mi je da postavim njegovu predstavu „Nušićev optimalni broj“. To je sjajna komedija, ali ne mogu da vam otkrijem njen sadržaj.

Da li će se plan ostvariti zavisi od toga hoćemo li uspeti da pronađemo novo pozorište i slobodne termine.

Kada kultura nije profesija, već način života

Možda se upravo u Brankovoj rečenici da je „amaterska duša“ krije suština njegove priče. Umetnost za njega nikada nije bila samo posao niti nešto što se radi zbog priznanja. Bila je i ostala potreba – gitara koja se uzme kada dođe inspiracija, scena na koju se izlazi iz ljubavi, pesma koja se peva sa prijateljima i želja da se srpski jezik i kultura sačuvaju hiljadama kilometara daleko od Srbije.

Zlatna značka zato predstavlja mnogo više od nagrade. Ona je potvrda jednog puta koji je počeo još u gimnazijskim danima, prošao kroz pozorište, muziku, poeziju i volontiranje, a nastavio se tokom gotovo trideset godina života u Americi.

Možda je najvažnija poruka čitave priče upravo ona koju je Branko namenio mlađima: Ne skrivajte svoje poreklo, ne dozvolite da novac bude jedini cilj i pronađite vreme za ono i one koje volite. Jer – jedan je život.

PIŠE: MILENA STEFANOVIĆ I FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Iz Valjeva do Čikaga, sa gitarom i Srbijom u srcu: Branko Aleksić nagrađen Zlatnom značkom za život posvećen kulturi