Od Željka do Džeka Dimića: „Čikago je moj američki Niš, tamo sam ostavio deo svoje duše“

Od Bosanske Dubice do Holivuda: Kako je Željko postao Džek i zašto se u Čikagu oseća kao kod kuće“

Glumac balkanskog porekla Džek Dimić ove godine ponovo stiže u Čikago, grad koji, kako kaže, doživljava kao svoj „američki Niš“.

Od Bosanske Dubice, preko Beograda, Praga i Švedske, stigao je do Njujorka, Instituta Li Strazberg i više od 80 uloga u filmu, televiziji i pozorištu. Igrao je u „Sopranovima“, „Hawaii Five-0“, „The Blacklist“, „Law & Order“, tumačio Nikolu Teslu, radio sa velikim holivudskim imenima, ali nikada nije promenio svoje pravo ime – Željko Dimić.

Postoje gradovi u kojima čovek gostuje i gradovi u kojima se oseća kao da se vratio kući. Za Džeka Dimića, Čikago je upravo takav grad.

Glumac koji je karijeru izgradio u Americi, a korene nikada nije ostavio iza sebe, i ove godine biće deo festivalskih dešavanja u Čikagu. Za njega to nije samo još jedno gostovanje. Čikago je, kaže, posebno mesto.

„Čikago je, ja ga zovem, američki Niš.“

I nije to samo slikovito poređenje. Dimić kaže da je prvi put, kada je stigao u Čikago, shvatio da priče koje je ranije slušao o snažnoj balkanskoj zajednici nisu bile preterivanje.

„Vi odete u Čikago, gostujete kao američki glumac našeg porekla, a tamo kafane na ćirilici i prodavnice… Ja sam slušao priče ranije, pre prvog dolaska u Čikago, i mislio: ‘Ajde, to su naši ljudi, pa vole da hvale.’ Ne. Ja sam to doživeo.“

Zato mu se svaki povratak u Čikago pretvara u svojevrsni povratak kući.

„Kad sam god gostovao u Čikagu, osećao sam se kao da sam došao u neki Niš, u neki Beograd, u neki Kragujevac, u Valjevo.“

Posebno mesto u toj priči ima Slavica Petrović, Nišlijka koja živi u Čikagu i koja ga je više puta ugostila sa njegovim predstavama.

„Slavica Petrović došla da me pozdravi, vaša divna Nišlijka iz Čikaga, koja me je ugostila četiri-pet puta s monodramom i dva puta sa ‘Emigrantima’, predstavom Slawomira Mrožeka, koju smo kolega Žarko Laušević i ja radili tamo.“

Zato Dimić nema dilemu kada govori o novom dolasku.

„Ja sam tamo redovan gost. Čikago je moj prozor, moju dušu, koju sam ostavio, mislim, zemlju ovde, samo malo bliže. Preletim nekih dva sata i 45 minuta do Čikaga iz Njujorka. Tako da, da vam odgovorim – da, biću tamo. I ako ste vi tamo, družimo se, vidimo se na festivalu.“

NIJE PROMENIO PREZIME – PROMENIO JE SAMO IME ZA SCENU

Danas ga američka publika zna kao Džeka Dimića. Ali njegovo pravo ime je Željko Dimić. I upravo u toj priči krije se jedan od zanimljivijih detalja njegove američke karijere.

Na Institutu Li Strazberg, gde je primljen kao jedan od samo 12 kandidata, njegovo ime bilo je gotovo nemoguće za izgovor američkim kolegama.

„Niko ne može da izgovori moje ime. Nemaju Ž, nemaju J. Uvek je Lesko, Slesko, Lesko, Želčko… Mislim, ne znam otkud im tolika mašta da od mog imena naprave toliko imena.“

Jednog dana profesor Majkl, pokušavajući da ga oslovljava, jednostavno je presekao.

„Ja na sceni radim neku vežbu i kaže Majkl: ‘What is your name again?’ Ja kažem: ‘Željko.’ ‘What?’ ‘Željko.’ ‘A?’ I ja četiri puta: ‘You know what, forget about it, you’re Jack from now on.’ Pred celom klasom: ‘Od sada si Džek.’“

I tako je nastao Džek.

Ništa nije bilo zvanično, nije menjao dokumenta niti je odustao od svog imena. Tek kasnije, kada je dobio ulogu u filmu Spajka Lija „3AM“ i morao da se registruje u sindikatu, odlučio je da kao scensko ime koristi ono koje mu je već bilo „dodeljeno“.

„I ja se setim da će biti problem kasnije pri igranju, da te ljudi prepoznaju, da ljudi izgovaraju tvoje ime, da te zapamte. Ja kažem: ‘Okej, piši Džek Dimić.’ I tako je ostalo.“

Ali jedno je za njega oduvek bilo jasno:

„U svim dokumentima ja sam Željko Dimić i nemam nameru da menjam to.“

„YOU ARE THE WORST CASE I HAVE EVER IN MY LIFE“

Danas govori engleski jezik bez problema i radi u velikim američkim produkcijama. Ali put do toga bio je sve samo ne lak.

Kada je sa 33 godine primljen na Li Strazberg, bio je jedini kandidat iz ovog područja. Njegov najveći problem bio je jezik.

„Moj jezik je bio engleski: ‘rain, train, tomorrow, where is this street, I’m immigrant from Bosnia’.“

Njegova profesorka Li Dilan, kada ga je prvi put čula, nije birala reči:

„You are the worst case I have ever in my life.“

Najgori slučaj koji je ikada imala.

Dimić se, međutim, nije povukao. Naprotiv. Upravo tu počinje jedna od najvažnijih borbi njegove karijere – dokazivanje da poreklo i akcenat nisu prepreka ako čovek ima šta da pokaže.

Njegovi profesori su ga, kako kaže, favorizovali upravo kao stranca koji se bori sa jezikom.

„Pa sam radio scene kada radim Čehova, kada radim ‘Medveda’, Smirnova iz ‘Medveda’. Mene Majkli kaže: ‘Pa radi na ruskom. Ruski je moj drugi jezik.’ Ja kažem: ‘Pa, ali smo u Americi.’ ‘Nobody cares.’ Svi će razumeti jezik glume, ako to vredi.“

To je, kaže, bila jedna od najvažnijih lekcija.

Ali engleski je ipak morao da savlada do savršenstva.

Četrnaest godina je, kako je opisao, „peglao“ jezik. Reči je ponavljao hiljadama puta, sve dok njegov akcenat nije prestao da bude prepreka za uloge.

„Ponavljajući reči po 70, 80, 90, 100 hiljada puta, svaki dan, tek nakon 14 godina dobio sam priliku da igram prvi put Amerikanca, rođenog Amerikanca, u seriji ‘Hawaii Five-0’. Uloga se zove Rendi Torb.“

Ta uloga bila je mnogo više od još jednog angažmana. Za Dimića je značila skidanje etikete.

„Tek nakon toga su mi skinuli tu etiketu, zbog prezimena, kako oni kažu, da ja samo mogu da igram Ruse, Albance, Crnogorce, Srbe, Hrvate i tako dalje.“

Danas kaže da ga čeka već 15. takva uloga – američkog kosmonauta.

„NE MOGU“, „NEĆU“ I „NE ZNAM“ NISU POSTOJALI

Kada govori o uspehu, Dimić ne govori samo o talentu. Govori o disciplini.

Na Akademiji je, kaže, postojalo pravilo koje je promenilo njegov pogled na posao.

„Nama je bilo zabranjeno četiri godine na Akademiji da kažemo tri stvari: ‘Ne mogu’, ‘Neću’ i ‘Ne znam’.“

Bilo da je u pitanju scena, vežba, odnos sa partnerom ili problem sa tehnikom – odustajanje nije bilo opcija.

„Bilo koji zadatak da je u pitanju… ako kažeš ‘ne mogu’ i ‘neću’, kako bi mi rekli narodski, profesor ti se ‘nakači’. I kaže: dok to ne shvatiš, zašto ne treba da govoriš, ne možeš dolaziti ovde.“

Možda upravo tu leži deo odgovora na pitanje kako je jedan čovek sa Balkana uspeo da pronađe svoje mesto u američkoj industriji.

Ne tako što je pokušao da sakrije odakle je došao, već tako što je insistirao na tome da ono što radi bude dovoljno dobro.

„Ne, ne. U tome je ista vrednost njihovog pristupa ovom poslu koji je univerzalan.“

VIŠE OD 80 ULOGA, TESLA, LAUŠEVIĆ I NAJVEĆE AMERIČKE SERIJE

Dimić je tokom karijere ostvario više od 90 uloga na filmu, televiziji i u pozorištu.

Američka publika gledala ga je u serijama „Law & Order“, „CSI“, „The Blacklist“, „Castle“, „Burn Notice“, „Hawaii Five-0“, „Elementary“, „Blue Bloods“, kao i u kultnim „Sopranovima“.

Posebno mesto zauzima Nikola Tesla. Dimić je slavnog naučnika igrao u of-brodvejskoj predstavi „Tesla“, a potom i u filmu „Teslin narod“.

Veliku vezu sa našim prostorom predstavlja i saradnja sa Žarkom Lauševićem. Zajedno su igrali „Emigrante“ Slawomira Mrožeka, predstavu koju su izvodili i pred publikom u Čikagu.

Dimić je radio i sa velikim imenima američke kinematografije. U njegovoj biografiji nalaze se saradnje sa Alom Paćinom, Alekom Boldvinom, Selenom Gomez, Nikol Kidman, Morganom Frimenom i drugim poznatim imenima.

Ali kada govori o velikim produkcijama, ne krije da postoji ogromna razlika u novcu i organizaciji.

„Ja sam imao privilegiju da radim neke filmove, ne želim sad da ih imenujem, koji su holivudska studijska produkcija, koji su veoma skupi.“

Na velikim američkim setovima, kaže, glumac može da se koncentriše samo na ono zbog čega je došao.

„Ja kad odem na set tamo, ja ne treba da brinem ni o čemu. Usresređen sam na svoju ulogu i ljude koji su oko mene.“

A onda daje gotovo filmski primer razlike u produkciji:

„Sad sam radio ‘Lajen’, u Teksasu, sa Zoi Zladanom, Nikol Kidman i Frimanom. Ja sam imao osobu koja je bila zadužena samo da me pita je li sve u redu, koju kafu pijem i da li pijem Koka-Kolu Zero ili običnu. I normalno, ona je dobijala platu za to.“

Ipak, Dimić ne veruje da novac automatski proizvodi kvalitet.

„Ali opet kažem, kvalitet ne mora da znači više para, više kvaliteta.“

„JA NIKAD NEĆU PRESTATI DA RADIM OVDE“

Iako je Amerika njegova profesionalna baza, Dimić se ne odriče rada u Srbiji i regionu.

Naprotiv.

„Ja uvek radim ovde kad dobijem ponudu za lik koji meni odgovara.“

Već ima nove projekte. Nakon američkog angažmana u Indijani, vraća se u Srbiju krajem oktobra, gde bi trebalo da radi na dve serije.

I tu dolazi do rečenice koja možda najbolje objašnjava njegov odnos prema poreklu:

„Velika je privilegija meni, kao čoveku odavde, kad radim na svom jeziku. Uz dužno poštovanje svim jezicima na kojima radim tamo, ali ipak kad radite na jeziku koji vam je i majka dala, to je… teško je to objasniti.“

Možda upravo zato Džek Dimić nikada nije postao samo američki glumac.

On je ostao Željko Dimić.

PIŠE: ANA VELJKOVIĆ I FOTO: CHICAGODESAVANJA.US